O prosječnosti kao nedostižnom idealu ili Watchmen film. Isto tako, vikinzi.

Išao sam gledat film Watchmen u subotu, pun gnjeva i spreman derati se kakvo je sranje film.
Izašao sam nasmijan do suza.
Film je upravo toliko loš da se ne mogu ljutiti. Štoviše, pao mi je kamen sa srca. Najviše sam se bojao da će film, bar u nekom aspektu, možda ispasti i prolazan. Da će se naći pametnjakovići koji će braniti film, ili čak tvrditi da je nešto bolje prikazano u filmu nego u stripu. Sad znam da sam se brinuo za bez veze, čak ni najveći imbecili ne mogu pogledati ovo i reći da film ima neku iskupljujuću karakteristiku. Ne mogu se ljutiti ni na Zacka Snydera, bilo bi to kao da se ljutim na artritičara jer ne zna igrat Jengu. Snyder je napravio najbolje što je mogao, uzevši u obzir da je amerikanac, debil i još ga muči Bushev drugi mandat.
Film je katastrofalno loš i neopisivo infantilan, pogledajte ga ako vam se gleda plavih pimpeka.