petak, 13. studenoga 2009.

Rastanka nam kucnu čas...


Isto tako, ovogodišnji CRŠ za mene je imao i izvjesnu osobnu notu. Zaključio sam, naime, da je savršena prilika da svoje Marte, u kojima sam pregazio London, Prag, Beč, Budimpeštu i još kojekakve prepreke; u kojima sam upoznao curu, upisao Akademiju, pokazao jurećem autu tko je gazda i koje me vjerno prate u stopu već sedam godina napokon pošaljem u zasluženu mirovinu.
Napokon odlaze na onaj veliki heavy metal koncert na nebu.

3 komentara:

Unknown kaže...

Mejo plače mi se! Predivan post ! :)

Mejo kaže...

Jel to tvoja sestra komentira pod tvojim imenom? :)

Unknown kaže...

Ne ali mi je diktirala kaj da pisem :)